Knjiga bez koje ne krećemo na put

„Naučite svoje dete da razmišlja“ naslov je knjige bez koje ne krećemo na put sa decom. Autorka ove knjige K. Dž. Simister koja ima preko 15 godina iskustva u radu sa decom svih uzrasta i magisterijum iz oblasti unapređenja školstva.

1. Dž. Simister ima za cilj da ukaže na to da tokom konvencionalnog obrazovanja deca najviše vremena provode reprodukujući znanje, memorišući i ponavljajući, učeći kako da istražuju tuđe ideje i mišljenja, a da pritom najmanje razvijaju svoje. Ona ističe da divergentno razmišljanje (uz pomoć koga možemo naći što više namena jednog predmeta, tipa gumice za tegle) donosi mnogo perspektivniju budućnost, a da je konvergentno razmišljanje neophodno da bi se dao odgovor na apstraktna pitanja, poput onih na testovima inteligencije.

”Niko ne može predvideti šta će biti za 10 godina, a kamoli za 50 ili 100. Jedna od statistika navodi da 60 posto poslova koja će obavljati naša deca još nije izmišljeno. Sa sigurnošću znamo da je izbacivanje nepresušne reke mladih ljudi koji ne razmišljaju, ne sanjaju, ne bore se – pa čak i ako su u svemu odlikaši – ne samo rasipanje njihovog stvarnog potencijala, nego je i kratkovido.”

Ova knjiga je riznica ideja, aktivnosti, vežbi i igara namenjena roditeljima, odnosno njihovoj deci. Knjiga između ostalog daje podsticajna rešenja roditeljima kako da pomognu svojoj deci da sačuvaju radoznalost sa kojom su došli na ovaj svet, da rasplamsaju  maštu i kreativnost, razviju i izoštre percepciju, pažnju i pronicljivost.

 Imajući u vidu da današnji roditelji u svom zgusnutom rasporedu obaveza nemaju baš mnogo vremena da čitaju knjigu redom, autorka Simister napravila je tabele u kojima se nalazi jasan pregled aktivnosti koje su grupisane tematski, odnosno u zavisnosti u kojoj smo situaciji trenutno sa decom, da li je u pitanju:

• kupovina,
• putovanje automobilom,
• boravak na otvorenom,
• poseta galeriji ili muzeju,
• mirno poslepodne,
• vreme za stolom
• zabava
• vreme za spavanje.

Druga tabelarna podela aktivnosti vam može poslužiti ukoliko vaše dete:

• ima sklonost da bezbroj zanimljivih misli zadrži za sebe,
• manje veruje u vlastite ideje,
• ima nagomilanu energiju i otežanu koncentraciju,
• ako je logično i praktično, ali ne i preterano maštovito,
• neodlučno i nesigurno u donošenju odluka,
• ima puno ideja ali mora da stane i dublje promisli.

Autorka daje sjajne ideje i predloge za odgovore na preko deset važnih pitanja od kojih su neka:

1. Kako podstaći samostalno razmišljanje?

Važno je da sa decom razgovaramo o svemu. Treba izbeći da mi sami biramo temu, prepustimo to deci. Potrebno  je da pokažemo oduševljenost temom, radost istraživanja i pronalaženja novih ideja i mišljenja. Kako  mi roditelji imamo prirodnu potrebu da deci delimo mudrost umesto da sa njima raspravljamo na datu temu,  autorka apeluje na nas da se obuzdamo u davanju svog mišljenja, kako bismo  zapravo čuli šta dete misli o datoj temi: „ Najlakše na svetu je obeshrabriti dete rekavši mu šta da misli, umesto da mu blago pružate podršku u navikavanju da misli svojom glavom.“

2. Kako razviti živahnu maštu?

„Mašta je važnija od znanja. Dok znanje definiše sve što trenutno znamo i razumemo, mašta nam ukazuje na sve što još možemo da otkrijemo i kreiramo.“ Ajnštajn

Prvi i  možda najvažniji  kratki savet koje nam ovde daje DŽ. K. Simister je da ograničimo vreme koje naša deca provode gledajući televiziju ili igrajući igrice. Na taj način deca dobijaju prostor za maštovitije igre i aktivnosti. Ona nam predlaže pregršt aktivnosti koje podstiču maštu, poput igre tumačenja oblika koji se mogu videti u oblacima koje se možemo sa decom igrati u kolima, tumačenja dečijih „žvrljotina“ i pronalaženja njihovog značenja i oblika, kao i  niz pitanja koje detetu možemo postaviti dok čitamo priču (Da možeš da biraš, koji bi lik iz priče voleo da budeš…). Predlaže da deci damo na raspolaganje samo  najprostije predmete poput papira, kartona, kutija, kamenčića…

3. Kako razviti pažnju i pronicljivost?

„Jednostavan čin obraćanja pažnje može vas odvesti daleko.” Kijanu Rivs  

Naš mozak ima  zadatak da automatski filtrira i prosejava informacije kojima smo svakodnevno bombardovani sa svih strana kako nam  glava ne bi eksplodirala. Međutim, važno je da  otvorimo i izoštrimo svoja opažanja za ona događanja i detalje koja su nam istinski važni.

Samo neki od kratkih saveta na ovu temu su: da pružamo deci što više izazova koji podstiču čula, bilo da ih vodimo u šetnju parkom, muzeje i galerije, bilo da autobusom putujemo možemo deci postavljati pitanja šta je to  najneobičnije, najmisterioznije ili najlepše što su tom prilikom primetili.

4. Kako potpaliti goruću radoznalost?

„Deca ulaze u školu kao upitnici, a napuštaju je kao tačke.“ Nil Poustmen, kritičar obrazovanja i kulture

Za ovo autorka okrivljuje nas odrasle, tvrdeći da mi odrasli češće odgovaramo na pitanja nego što ih sami postavljamo. Deca dobijaju poruku da su pitanja nešto što treba da prerastu, kao znak nezrelosti i slabosti.

Preporučljivo je da što češće pred decom počinjemo rečenicu sa “Zanima me zašto/ kako / šta bi bilo …” , a deca će tako vrlo brzo krenuti da postavljaju baš takva pitanja.

Važno je da prebacimo akcenat sa pohvale za ispravan odgovor na pohvaljivanje dece kada postave interesantna pitanja. Ukoliko i ne znamo odgovor detetu će to ukazati na činjenicu da ne moramo imati odgovore na baš svako pitanje i da je to potpuno normalno i prirodno.

5. Kako razviti pristup Hajdemo da otkrivamo?

„Obrazovanje je ono što ostaje nakon što ste zaboravili sve što su vas učili.“ B. F. Skiner

Kako bismo razvili ovakav pristup prema životu kod dece potrebno je da i mi sami budemo oduševljeni i poneseni učenjem. Da im ličnim primerom pokažemo da je učenje zabavno i da se nikada ne može i ne sme prerasti. Važno je dati im šansu da odaberu  oblast ili tematiku koju žele da istraže uz pomoć interneta i pretraživača. Kada otkriju ono što ih zanima dozvolimo im da nas poduče, na taj način osetiće se važnim i tako dobiti veće samopouzdanje.

6. Kako podstaći originalnost i kreativnost?

„Kreativnost  je danas u obrazovanju podjednako važna kao i pismenost i trebalo bi da je tretiramo na isti način.“ Ser Ken Robinson, stručnjak za kreativnost, pisac i savetnik u vladi  

Strah od toga da možemo pogrešiti stoji na putu kreativnosti. Naš zadatak je da obezbedimo okruženje u kome se ideje, ma koliko one delovale suludo, poštuju i uvažavaju. Deci moramo staviti do znanja da čak i one najbesmislenije mogu da stvore nešto fascinantno. Način na koji im postavljamo pitanja takođe je jako važan. Ako pitanje počinje sa „Zašto je to tako i tako (Zašto drvo ima koru)… ?“ deca će se osećati kao u školi, mnogo produktivnije je ako takvo pitanje preformulišemo u „Zanima me koliko bismo teorija mogli da smislimo na temu zašto je to tako i tako (na temu zašto drvo ima koru)?“ Ovakva pitanja će ih pokrenuti na razmišljanje i davanje slobodnih odgovora.

Pokažimo deci da se ne treba bojati ni smeha svojim i tuđim idejama, kao i da je to sastavni deo kreativnog  i originalnog posmatranja života i sveta oko nas.

7. Kako otkriti čaroliju istrajnosti

Podsećajmo decu da je učenje novog u početku uvek zahtevno i izazov, da je potrebno da ulože  trud i da  istraju sve dok ne naprave sledeći  korak dalje u savladavanju novog. To su trenuci kada je važnije hvaliti njihovu istrajnost i trud, pre nego samu inteligenciju. Na taj način deca kasnije svoje neuspehe  pripisuju svom nedovoljnom trudu, a ne manjku inteligencije i sposobnosti, zadržavajući i gradeći time svoje samopouzdanje. Autorka nam daje primere trajnih uzora koji su uspeli  zahvaljujući svojoj istrajnosti –  Dž. K. Rouling koju je odbilo 12 izdavačkih kuća pre nego što je izdala svoju prvu knjigu o Hariju Poteru; Volt Dizni kome je trebalo 15 godina da uveri autorku da je neophono da mu dozvoli da prenese film Meri Popins na filmsko platno.

8. Kako učiti iz neuspeha kao i iz uspeha

Simister podvlači  koliko je važno učiti iz neuspeha kao i uspeha, kao i da je važniji neuspeh u nečem teškom, nego uspeh u nečemu lakom. Posle škole najčešće pitamo svoju decu samo šta su dobro uradili i da li su dobili neku dobru ocenu, a potrebno im je takođe da ih s vremena na vreme priupitamo i gde su tog dana možda pogrešili, šta mogu da urade u vezi sa tim i da li se iz toga može nešto naučiti.  Izuzetno je važno da im pričamo o tome gde smo mi sami pogrešili i kako mislimo da treba da postupimo u vezi sa tim. Na taj način  ukazujemo deci na to da je neuspeh integralni deo života i da ga se ne treba plašiti.

Nakon što ukaže na važnost svakog od ovih i još nekih važnih pitanja kojima se bavi i da izuzetna rešenja i podstrek roditeljima, autorka daje predlog aktivnosti i igara koje možemo primenjivati sa decom.

Kako sam po profesiji profesor engleskog jezika u ovoj knjizi sam pronašla pregršt ideja koje sprovodim i na svojim časovima, deca ih obožavaju i upravo se događaju ta prijatna iznenađenja, fenomenalni i neočekivani odgovori na koja nas autorka  doduše sve vreme u knjizi „upozorava“. Knjigu bih naravno osim roditeljima preporučila i svim  kolegama koji rade sa decom i tinejdžerima. Uživanje je obostrano, a benefiti su mnogostruki, deca se razvijaju u kreativne, samostalne, fleksibilne i samouverene ličnosti.