10 najvažnijih stvari koje možete da učinite za svoju decu

Kada postanemo roditelji tek tada shvatimo koliko je uloga koju smo dobili velika i važna, zapravo najvažnija od svih ostalih koje u svom životu imamo. Izazovi roditeljstva neprekidno se smenjuju kroz „faze“ kroz koje sa rastom svoje dece prolazimo.  Ono što je zajedničko za sve nas, roditelje, jeste naša želja da nam deca odrastu u srećne, uspešne, samouverene i za život osposobljene ljude. U svojoj knjizi

„10 najvažnijih stvari koje možete da učinite za svoju decu“  autorka  Roni Džej, majka troje svoje dece i troje pastoraka, podelila je svoja iskustva i savete koji počivaju na deset nosećih stubova roditeljstva:  

1. Učinite njihov svet postojanim
2. Podarite im malo magije
3. Pokažite im kako da razlikuju dobro od lošeg
4. Naučite ih da misle svojom glavom
5. Pustite ih da ona vode nas
6. Zaboravite na kvalitetno zajedničko vreme
7. Pobrinite se da uvek vidite i šumu i drveće
8. Naučite ih vrednosti novca
9. Pokažite im da i brokoli može biti zabavan
10. 10. Podarite im braću i sestre

Ja sam iz ove knjige izdvojila delove kojima se rado vraćam i iznova isčitavam, delove sa kojima se u potpunosti slažem i koji su meni lično bili veoma korisni. Knjiga se kod nas može naći u izdanju izdavačke kuće „Kreativan centar”.

1. Postojani svet podrazumeva sledeće

• Najvažnija i neizostavna doslednost.
• Postavljanje jasnih granica.
• Neka „ne“ znači ne.
• Pre nego što ishitreno izgovorimo „ne“ dobro razmotrimo posledice ili kupimo vreme rečenicom: „Moraću o tome da razmislim“.
• Mnogo je bolje da deca imaju roditelje koji ih nagrađajuju za dobro ponašanje nego one koji ih kažnjavaju zbog lošeg.
• Važno ja da ih hvalimo svakodnevno, ali sa merom i onda kada su to svojim ponašanjem zaslužili.
• Pohvaljivanje za velike uspehe izgubiće na značaju ukoliko ih često hvalimo zbog manjih.
• Od pohvale samog dostignuća još je bolje pohvaliti uloženi napor i trud.
• Pohvalimo/kritikujmo samo ponašanje, a ne ličnost.
• Kritike treba da budu jasne i konstruktivne, ukazujući detetu kako da nešto promeni.
• Pokažimo deci da su posebna i jedinstvena, da imaju jake strane koje ih čine posebnim i drugačijim od braće i sestara ili drugara.
• Podsetimo ih da ni mi sami nismo savršeni.
• Jedinstveni stav oba roditelja je neizostavan, ozbiljno narušavamo samopouzdanje dece ako im kažemo da se ne slažemo sa onim što drugi roditelj misli i radi.
• Ukoliko i ima povremenih rasprava između roditelja, one mogu deci pokazati kako se nositi s konfliktima, kako pokazati šta osećate i mislite, kako pronaći rešenje za predmet rasprave, kontrolišući pritom emocije.

2. Podarite im malo magije

„Magija je u srži detinjstva – to je sloboda od dosadne stvarnosti, sloboda od odgovornosti, sloboda od ograničenja života odraslih. Za vreme tih 18 godina tokom kojih su deca sa nama moramo im polako servirati stvarnost, odgovornost i obaveze, ali bi trebalo i da se borimo da magiju održimo živom što duže” – autorka knjige.

• Obezbedimo im dovoljno vremena za magiju.
• Zapitajmo se da li im je zaista potrebno više od dve vanškolske aktivnosti.
• Detinjstvo naše dece treba da bude ispunjeno onim što ona zaista žele, a ne onim što mi zapravo želimo.
• „Što manje vi radite za svoju decu, njihova mašta će više raditi za njih.“
• Umesto u igraonice i zabavne parkove, odvedimo ih bar ponekad negde gde nema gotovo ničega, na postrane livade, poljane.
• Prazne kartonske kutije mogu podstaći sate provedene u svetu magije i mašte.
• Kako ne bi zaboravili kako da se sami igraju potrebno je ograničiti im gledanje u kompjutere i TV.
• Dajmo sve od sebe da im magiju  omogućimo barem za  dva ili tri događaja, praznika poput Božića, Uskrsa i rođendana.
• Rutina pri odlasku na spavanje, kupanje, čitanje priča za laku noć pruža deci osećaj sigurnosti i magije, naročito ako u tu rutinu za kraj ostavite neke samo vama i deci znane magične reči.
• Deca obožavaju da prave skloništa, što od prekrivača i ćebadi u kući, što od granja i kartona napolju, ona postaju njihova sigurna mesta.
• Ne kvarimo im igru podsećajući ih naprestano da će sve morati da srede, jer će kasnije sve manje uživati u igri, važno je da se dogovorimo na vreme da će učestvovati u sređivanju na kraju igre.

„Kada neko kaže da detinjstvo ne traje onoliko koliko je ranije trajalo, on zapravo želi da kaže da magija više ne traje onoliko koliko je ranije trajala.“

Autorka nam u ovom poglavlju daje čitav spisak svega onoga što će nam pomoći da magija ostane što duže prisutna u životima naše dece. Sve  što  ona predlaže postojalo je  i kada su naši preci bili mali, što ukazuje na činjenicu da sve ovo što je danas dostupno deci u savremenom svetu, ne čini detinjstvo magičnijim nego što je ranije bilo.

„Roditelji su ti koji deci pružaju magiju i to se nikad neće promeniti.“ 

3. Pokažite im kako da razlikuju dobro od lošeg

„Imate 18 godina da im prenesete vrednosti koje smatrate važnim, kako bi, kada budu počela da misle svojom glavom, razmišljala na  osnovama koje ste vi postavili.”

• Najpre mi sami treba da budemo sigurni u vrednosti za koje se zalažemo i koje prenosimo na svoju decu.
• Deca neće raditi onako kako im mi kažemo, deca će raditi onako kako mi radimo, ili kako je to Duško Radović primetio: „Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.”
• Kada im prepustimo da za nešto budu odgovorna deca lakše nauče razliku između dobrog i lošeg. Ovde autorka daje nekoliko životnih primera, situacije u kojima bi deca mogla da steknu osećaj odgovornosti. Poput situacije kada dete pozove druga ili drugaricu u goste, a oni ne žele da mu posle igranja pomognu da pokupi igračke, na detetu je da odluči da li će samo pokupiti igračke ili ipak tog druga neće pozvati u goste sledeći put.

4. Naučite ih da misle svojom glavom

• Čitanje je jedan od načina da nauče da misle svojom glavom
• Ohrabrimo decu da misle svojom glavom tako što ćemo im najpre preneti ljubav prema čitanju, a tek tada će ona steći naviku da čitaju.
• Knjige su riznice novih ideja, pružaju uvid u potpuno nove svetove, daju mnogo više materijala za razmišljanje nego bilo koje drugo mesto.
• Kako bismo im preneli ljubav prema čitanju potrebno je da da im čitamo u najranijem detinjstvu.
• Takođe je potrebno da mi sami čitamo što više.
• Iako je nama možda čudno što dete svako veče želi da mu se čita jedna ista knjiga, ovaj ritual pruža mu ogroman osećaj sigurnosti. Detetu je potrebno vreme da nauči da će se priča uvek isto završiti.
• Dete će biti oduševljeno ako i njega pomenemo u nekim pričama.
• Postavljanje pitanja detetu šta ono misli da neki od junaka treba da učini, šta bi ono uradilo da je na mestu tog junaka i slično, navodi dete na razmišljanje.
• Važno je da ne teramo decu da čitaju knjige koje im se ne sviđaju, to ih može odvratiti od čitanja i stvoriti averziju prema knjigama.
• Oduprimo se potrebi da odgovorimo na baš svako njihovo pitanje 

• Neophodno je da radimo ono što su i nas naši najbolji učitelji učili, a to je da naučimo decu gde da traže odgovor, kao i da razmisle ko je prava osoba od koje je najbolje da traže odgovore.
• Dok su mali potrebno je da ih upućujemo kako da reše problem, ali ne i da im ga mi rešavamo.
• Nije dobro da im nikad ne odgovorimo jer će ih to primorati da odustanu od toga da nam uopšte postavljaju pitanja.
• Pre nego što se po navici zaletimo da odgovorimo uputimo im pitanje: „Šta ti misliš?“.

Autorka nam daje spisak veština koje bi svako dete trebalo da savlada pre nego što napusti porodični dom:

Planiranje putovanja, tumačenje mapa, grafikona, reda vožnje samo su neki od njih….

• Donošenje odluka, odluka, odluka
• Već u osmom razredu deca se suočavaju sa donošenjem jako važne odluke, odluke o tome koju će srednju školu upisati, iz toga razloga potrebno je da na vreme nauče da donose odluke.
• U slučaju da se dete kasno uveče seti da nije uradilo domaći zadatak možemo mu prepustiti da samo odluči da li će ostati duže budno dok ga ne uradi, ustati ranije ujutru ili otići u školu i suočiti se sa mogućim posledicama
• Ako se desi da dete donese odluku sa kojom se mi ipak ne slažemo, moramo pustiti dete da tu odluku sprovede do kraja.
• Neka dete uči da samo pretpostavi koji je to najgori mogući scenario koji se može desiti, šta je to najgore što se može desiti kao posledica njegove odluke, osvešćujući tako da li je i samo spremno na takav rizik.

5. Pustimo ih da ona vode nas

• Pustimo decu da budu to što jesu.
• Ako imamo više dece nekad ćemo biti u situaciji da jedno dete učimo da više veruje ljudima, a drugo da im veruje manje.
• Važno je da saznamo kako deca gledaju na sebe i svoju ulogu, a kako druge ljude.
• Osluškujmo šta govore o drugarima, školi, kao i šta ih posebno zanima.
• Skrenimo im pažnju da svi mi imamo drugačiji pogled na svet.
• Neophodno je da prodremo do onoga šta zaista pokreće našu decu: neka deca vole nagrade, neka priznanja, neka da im prepustimo odgovornost, damo slobodu, postavimo izazov, a neka su sama po sebi zadovoljna zbog samog učinjenog dela.
• Ne smemo etiketirati decu ( govoriti mu da je stidljivo, neorganizovano, sebično….). Ako deca poveruju u epitet koji im se pripisuje onda im upravo on postaje izgovor za baš takvo ponašanje.

6. Zaboravite na kvalitetno zajedničko vreme

„Kako biste dali deci ono što ona žele, morate da radite dosadne rutinske stvari. Tome služe roditelji u njihovim očima i zato je to važno.”

Roditelji se danas zaista trude da sa svojom decom provode kvalitetno zajedničko vreme, bio je to slučaj i sa autorkom knjige. Međutim, njeno iskustvo je pokazalo da mu roditelji ne smeju težiti po svaku cenu.  Kada je dobila drugo dete Roni Džej je imala želju i potrebu da sa svojim starijim detetom provodi „kvalitetno zajedničko“ vreme. Uspevala je da pronađe sat vremena za to, igrala bi se  sa njim praveći figure od plastelina, slažući slagalice  sa detetom, ali je ubrzo  primetila da nešto nije kako treba, njen dvogodišnjak nije bio opušten i njena zamisao nije bila sprovedena onako kako je to ona želela.  Zbog obaveza oko bebe, jedno veče ostalo joj je vremena samo toliko da sa dečakom bude tokom kupanja, ovog puta on je bio potpuno opušten i srećan. Autorka je te večeri shvatila da  upravo rutinske aktivnosti predstavljaju  posebne trenutke između nje i njenog prvenca.  Ono što je bilo potrebno njenom sinu, u trenutku kada se pojavila beba, bila je sigurnost, a rutinske, dnevne aktivnosti deci pružaju upravo to sigurnost i postojanost.

Iz ugla dece upravo je rutinsko vreme ono što bi deca nazvala kvalitetnim zajedničkim vremenom, a na nama je da upravo ta rutina bude što zanimljivija i zabavnija.

Kada se upustimo u avanturu obavljanja kućnih poslova ili kuvanja sa decom evo šta bi trebalo da imamo na umu

„ Osnovna potreba vaše dece jeste to da im poklonite pažnju i da tada ne budete nervozni. Sve će bolje funkcionisati ako pođete od toga da kolači koje zajedno pravite neće moći da se jedu.“

Ako se kojim slučajem upustimo u avanturu zvanu “ Deco, hajde da pravimo kolače“ evo šta treba da imamo na umu i uzmemo u obzir, jer naša očekivanja i očekivanja naše dece nisu ista:

• Potrebno je da za to odvojimo mnogo više vremena nego inače.
• Ne smemo brinuti o tome da li će kolači uopšte biti jestivi.
• Krajnji cilj ne bi trebalo da nam budu sami kolači.
• Pođimo od pretpostavke da ćemo verovatno sve isprljano i zamazano na kraju sami brisati, ribati, strugati.

7. Pobrinite se da uvek vidite i šumu i drveće

• Pred očima treba da imamo šumu – krajnji cilj nam je da sa 18 godina deca budu spremna za samostalan život.
• Ne čekajmo da nam deca zađu duboko u pubertet kako bismo shvatili da ne znaju da obave jednostavne kućne poslove.
• Priprema se sastoji od mnoštva malih koraka.
• Potrebno je da se deca blagovremeno i postepeno osamostaljuju dugi niz godina.
• S vremena na vreme dobro je da mi napravimo spisak veština i kućnih poslova koje deca umeju sami da obave, a kako bismo stekli bolji uvid možemo se osvrnuti i na to šta već sami uspevaju da  obave njihovi vršnjaci. Možemo primetiti da naše dete nešto ume ili ne ume da odradi u odnosu na njegove vršnjake, te ih  usmeravati ka daljem osamostaljivanju.
• Autorka nam daje čitav spisak veština koje bi deca trebalo da savladaju do 18. godine, sa upozorenjem da ako nam deca imaju 17 godina, a nisu ovladala svim ovim veštinama treba da počne da nas hvata panika.
• Tu je i uputstvo po koracima kako da podučavamo decu životnim veštinama:

1. Mi radimo nešto što deca treba da nauče da rade dok deca samo gledaju.
2. Zajedno to radimo.
3. Dete to radi dok ga mi gledamo i proveravamo.
4. Dete to samo radi.

8. Naučite ih vrednosti novca

• Pošto ne želimo da nam deca zapadnu u dužničko ropstvo, već bi bilo poželjno da ih naučimo da štede, a ne da traće novac, a da uz to ne budu bezosećajna prema onima koji ga nemaju, možemo poslušati neke od predloga Roni Džej 

• Kako bi manja deca razumela vrednost novca potrebno je da im damo nešto novca sa kojim mogu da kupe nešto sitno.
• Autorka kaže da je džeparac dobro, ali ne dugoročno rešenje, on ih sam po sebe neće ničemu naučiti jer se jednostavno novac pojavi i potroši i tako u krug, te tako deca ne stiču osećaj kako je to zaraditi ga.
• Kako bi im štednja prešla u naviku, trebalo bi da deca vide korist od štednje. Roni Džej je to ovako osmislila. Kada njena deca koja su uzrasta od oko desetak godina dobiju nešto više novca za vreme rođendana ili praznika, novac daju njoj, a ona im nakon nekog vremenskog perioda daje određeni procenat od te sume kao vid kamate na štednju. Na njima je da li će kamatu uzeti i potrošiti ili ponovo uložiti kamatu. Ona smatra da na taj način osveste i osete smisao štednje, a da se najčešće njena deca odluče da ponovo ulože kamatu.
• Deci ne treba da dajemo novac za obavljanje kućnih poslova koje bi oni svakako trebalo da rade. Plaćanje bi negativno uticalo na njihov stav prema nama: mi usisavamo kuću za džabe, dok su oni za to plaćeni. Porodica treba da funkcioniše kao jedan tim u kome svi učestvuju u održavanju kuće i ostalim obaveza vezanim za porodični život.
• Deci možemo dati novac da obave nešto što je samo naš deo posla, da na primer umesto nas srede naš radni prostor ili operu auto koji samo mi vozimo u kome se oni ne voze i koji oni ne prljaju.
• Ako preko raspusta naše dete nađe posao gde može da zaradi novac, a pritom ono zaista teško ustaje rano najbolje je da nađe posao koji počinje nešto kasnije, kako ne bi steklo uverenje da je odlaženje na posao mučenje.
• Kada dete zaradi svoj novac, a naviklo je da mu mi dajemo novac za garderobu, važno je da mu i dalje dajemo nešto manju sumu nego ranije, jer će se u protivnom pitati zašto je uopšte i radilo kad smo mu sav novac za odeću svakako mi mogli dati. Novac koji je zaradilo treba da potroši na nešto što zaista želi ili sačuva, jer je svojim radom to i zaslužilo.
• Važno je da roditelji ne govore stalno o novcu, kao i o tome koliko šta košta, jer će deca steći utisak da je on najvažniji u životu. Deca treba da uvide da sreća i novac nisu usko povezani. Ako se dobro provedemo sa decom a da nas je to malo koštalo ne moramo im to tako i saopštiti, jer će u tom slučaju misliti da je to nešto neobično i retko. Deca se mogu sjajno provesti  na selu kao i na nekoj od egzotičnih destinacija, a da pritom ni ne znaju koliko jedan ili drugi odmor košta.
• Roni Džej predlaže da s vremena na vreme „rasipamo novac“, ako  novac trošimo samo na ono što moramo, naše dete može postati rasipno kada odraste  kao posledica detinjstva u porodici u kojoj je novac bio nedodirljiv.
• Pred decom treba da budemo darežljivi kako bi i ona postala takva.

9. Pokažite im da i brokoli može biti zabavan

• Ako mi roditelji imamo zdrave navike u ishrani i naša deca će ih lakše prihvatati.
• Potrebno je da u kući nemamo nezdravu hranu, da im ponudimo raznoliku hranu.
• Zajednički obroci okupljaju celu porodicu i nisu vreme za zameranje i kritikovanje.
• Slatkiši ne treba da služe kao nagrada, mito ili uteha kako ne bi kada porastu koristili slatkiše kao utehu kad god su neraspoloženi i depresivni.

10. Podarite im braću ili sestre

„Vaša deca će gotovo sigurno imati jedna drugu mnogo duže nego vas”

• Važno je da im mi roditelji pomognemo da postave temelje za blizak odnos pun razumevanja i podrške.
• Sitne svađe samo su deo povezivanja naše dece.
• Neophodno je da se prema deci ophodimo na različite načine, jer nam to njihove ličnosti i diktiraju, ali je važno da uvek budemo pravični.
• Ne smemo nikada porediti jedno dete sa drugim (niti ih porediti sa njihovim drugarima iz škole ili komšiluka), jer na taj način raspirujemo rivalstvo i netrpeljivost između njih.
• Bez miljenika: Ukoliko nam je jedno dete miljenik, a najčešće je to ono dete koje više liči na nas i sa kojim se lakše razumemo i dublje povezujemo, u tom slučaju je  potrebno da  sa onim koji to nije provodimo što više zajedničkog vremena u aktivnostima u kojima oboje uživamo gradeći na taj način odnos zasnovan na bliskosti i povezanosti. Takođe, može nam pomoći i razgovor sa partnerom o osobinama tog deteta koje nam nisu najbliksije i najjasnije, iz razloga što ono upravo više liči na našeg partnera kome je mnogo lakše da tumači detetova razmišljanja, potrebe i osećanja.
• Prepirke između braće i sestara su iritirajuće, naporne, iscrpljujuće za nas roditelje, ali su neophodne našoj deci kako bi kasnije bili sposobni da što uspešnije komuniciraju sa najraznolikijim ljudima iz svog okruženja.
• Naučimo decu da sama nađu rešenja za svoje konflikte tako što se nećemo svaki put uplitati i rešavati njihov problem.
• Ukoliko se svađaju oko jedne stvari na nama je da im tu stvar privremeno oduzmemo i vratimo tek onda kad ona dođu sa gotovim rešenjem za datu situaciju.
• Potrebno je da decu podstičemo da se igraju zajedno i da se međusobno podržavaju i pomažu jedni drugima kada rade domaće zadatke.
• Disciplinska pitanja su uvek i jedino roditeljska, jedno dete ne treba da disciplinuje svog brata ili sestru.
• Ne smemo dozvoliti tužakanje ukoliko mu je jedini cilj da se sestri ili bratu naudi i da se oni dovedu u nepriliku.