Ja sam Marija Huber, profesor engleskog jezika i književnosti, NLP Business Practitioner i sertifikovani Montesori vaspitač.
Moje radno iskustvo
15 godina radnog iskustva stekla sam radeći: u privatnoj školi engleskog jezika, gde sam držala časove svih nivoa opšteg i poslovnog engleskog jezika; kao prevodilac u Ministarstvu finansija i kao profesor engleskog jezika u dve osnovne škole u Beogradu. Od 2013. godine intenzivno se bavim proučavanjem Neurolingvističkog programiranja (NLP) i njegovom uspešnom primenom kako u poslovnom tako i u privatnom životu, kao i izučavanjem Montesori pedagogije. Svesna važnosti i korisnosti ove dve metode u savremenom svetu, u svoje radno iskustvo utkala sam znanja iz Montesori pedagogije i Neurolingvističkog programiranja kako bi nastava bila još efektnija i zanimljivija, a individualne potrebe svih polaznika u potpunosti zadovoljene. Autor sam tekstova za sajtove Samoobrazovanje i Prevodioci
Pored toga što sam „tičerka“ dušom i srcem, ja sam i majka dva dečaka, supruga, ćerka, sestra, tetka, prijateljica, kuma, od nedavno i preduzetnica. Kao i samom životu, svim ovim životnim, odgovornim i zahtevnim ulogama pristupam uz krilaticu: „Brojte svoje blagoslove, a ne nevolje”.
O tome kako sam se odvažila da otvorim svoju školu engleskog jezika, možete pročitati u mom tekstu „Moja NLP priča“ u kome detaljnije opisujem svoje radno iskustvo, kao i životne okolnosti u kojima sam se odlučila na korak otvaranja škole engleskog jezika.
Moj sistem vrednosti i definicija uspeha koji nastojim da ostvarim u životu gotovo u potpunosti se ogleda u rečima:
“Smejati se često i mnogo;
Zadobiti poštovanje pametnih ljudi i ljubav dece;
Zaraditi poštovanje iskrenih kritičara i izdržati izdaju lažnih prijatelja;
Ceniti lepotu, nalaziti najbolje u drugima;
Ostaviti ovaj svet malo boljim, bilo da je to zdravo dete, delić bašte ili promena na bolje u društvu;
Znati da je bar neko lakše disao jer si ti živeo.
To znači uspeti.”
Ralf Valdo Emerson ( 1803-1882), američki pesnik i filozof
I dok posvećeno i odgovorno, jer drugačije ne umem, budem do kraja života težila da ostvarim svaku od navedenih delova Emersonove definicije uspeha, kao i dosada svoj uspeh prepoznaću:
- Po osmehu svojih đaka, kako onog ispunjenog radošću sa kojim dolaze na moje časove, tako onog još većeg kada srećni i ponosni na sebe sa većim znanjem i samopouzdanjem odlaze sa istih.
- Po začuđenom, gotovo razočaranom, pitanju polaznika “Zar je već prošao čas?”
- Po komentaru “A ne, čas ne propuštam, to je moje lično, dragoceno vreme.”
- Po porukama u kojoj mi roditelji pišu da đaci sami žele da dodju na časove i tokom letnjeg raspusta. Ili onoj u kojoj mi piše jedna mama Mira: „Drago mi je da si uz mog Vasu”, a u kojoj sa radošću između redova čitam da sam nekome u međuvremenu postala mnogo više od privatnog profesora engleskog jezika, podrška i oslonac na putu odrastanja.
- Po porukama odraslih đaka da ne stižu, ali da jedva čekaju da ugrabe momenat za sebe i dođu na čas, ili da se bar negde vidimo na nekoj kafi i ispričamo.
- Po osećaju koji me preplavi ispunjenošću što se baš meni moji tinejdžeri obrate za savet, kada im je najteže, kada su zbunjeni i naravno u tom uzrastu uvek pomalo nesigurni, jer tad uviđam da su godine građenja odnosa protkanog međusobnim poštovanjem i razumevanjem ono najvrednije u šta ulažemo sebe i svoj život.
- Po tome koliko se obradujem kada mi polaznici jave da su položili neki od međunarodno priznatih ispita, koji će ih otisnuti u svet, kada me, priznajem, istovremeno prožme i doza tuge jer tako divni mladi ljudi odlaze iz naše zemlje u potrazi za zemljom koja će im pružiti više.
- Po osećaju profesionalne i životne ostvarenosti koju osećam dok ovo pišem.
Add Comment